ДИПЛОМСКИ РАД СА ИЛУСТРАЦИЈАМА
ОШ “Иван Гундулић“
1950 – 1980.
| Ментор | Студент | |
| проф. др Мира Радојевић | Никола Кнежевић ИС 08/114 |
Београд, 2016.
Предговор
Године 2015. се навршило 65 година рада основне школе “Иван Гундулић“. Сматрајући да овај јубилеј треба некако обележити, аутор, који је похађао поменуту школу је дошао на идеју да ову васпитно – образовну установу историографски обради.
Школа се налази на Новом Београду и најстарија је послератна установа те природе у тој општини. На Старој Бежанији постоји школа стара око 150 година, али Бежанија је била самостална општина која је тек касније прикључена Новом Београду. Друга по старини је Основна школа “Јован Дучић“, Старо сајмиште, која датира из 1941. године, када је имала други назив). Школа је добила назив по дубровачком писцу Ивану (Џиву) Гундулићу, кога и Срби и Хрвати сматрају представником свог народа. Ова школска установа је започела рад 1.септембра 1950. године и то у пруређеној бараци која се налазила у Црнотравској улици. Те године је носила назив: “Једанаеста основна школа 10. градског реона“. Први ученици ове школе су били деца градитеља Новог Београда, као и деца са једног дела Бежаније и Тошиног бунара. У почетку је функционисала као четворогодишња школа, да би од следеће, 1951. године постала седмогодишња и коначно од 1952/53. године осмогодишња. Године 1951. школа мења свој назив у “Иван Гундулић“, који носи и данас. Нема поузданих података због чега је школа добила баш тај назив. Треба истаћи и да ђаци нису пописивани по националној припадности.
Рад се заснива на веома богатој грађи из школског архива. Ту спадају разни извештаји, летописи, дневници, фотографије, оновремена штампа, итд. Примарни извор за овај рад је Летопис школе, који је руком писан. Такође су обављени разговори са запосленима у школи – директором, секретарицом, библиотекарком и бившом директорком, која је била разредни старешина потписника дипломског рада. Интернет страница школе такође је била од велике користи при изради рада. Посећен је и Историјски архив Београда, али није пронађен ниједан релевантан податак.
Аутор се захваљује свима који су му приликом израде рада били од велике помоћи: директору школе Ивану Ћирићу, библиотекарки Јагоди Бранковић Милановић , секретарици Данијели Алексић, бившој директорки школе Ани Цветковић, ментору проф. др Мири Радојевић, студентима Николи Лацковићу и Александар Дуњићу.
О Новом Београду
Први помен људског насеља на Новом Београду датира из турског периода. Бележи се постојање насеља Бежанија у коме током осамнаестог века живе само Срби. Ситуација се мења када Аустрија преузима овај крај и почиње да насељава Немце, Мађаре,… Од 1918. године територија данашњег Новог Београда коначно постаје саставни део државе Срба, Хрвата и Словенаца.
У новој држави долази до идеје, а од 1948. године и до изградње Новог Београда који је један од најлепше уређених урбанистичких целина на свету. Први урбанистички планови су направљени 1923. године , али су радови одложени због недостатка новца и мочварног терена. Ипак, у нешто каснијем периоду настају два нова насеља: Сајмиште и Ново насеље.
Име “Нови Београд“ се први пут среће 1924. године, када је Петар Кокотовић, земљорадник, отворио кафану под поменутим именом у улици Тошин бунар. После 1945. године, Петар Кокотовић је постао председник месне заједнице Ново насеље-Бежанија која је 1952. године израсла у општину Нови Београд. У Земуну је 1930. године почео да излази лист који је носио назив Нови Београд.Треба напоменути да је 1927. године отворен међународни аеродром који се налазио на територији између леве обале Саве и Бежанијске косе, који је оштећен 1944. године при повлачењу Немаца. На територије данашње општине Нови Београд су постојале домаће фабрике аероплана Рогожарски, Икарус, као и Змај. Постојале су и фабрике: Алда и Текстил, које су важиле ѕа комунистичка упоришта.Треба истаћи да је тадашња општина Земун 1934. године припојена граду Београду. Још један корак у развоју Новог Београда је и отварање моста краља Александра (данашњи Бранков мост) који је отворен у децембру 1934.године. У близини је 1938. године подигнут и комплекс зграда који су чинили Први београдски сајам, који је у периоду од 1941 до 1944. године био место смрти за Србе, Јевреје и Роме. Те 1938. Београђани су на сајму први пут видели телевизор (“Филипс“), чудо тадашње технике. Ипак, прави развој Новог Београда почиње после Другог светског рата.
Што се тиче Другог светског рата, становници Бежаније су се одазвали позиву КПЈ-а и Јосипа Броза Тита. Сматра се да их је у НОБ-у било око петсто, од којих је тридесет бораца погинуло.
Одлуком Савезне владе, петогодишњим планом (1947-51.), предвиђено је да се на левој обали Саве подигне најмодернији град у Југославији.Послератна визија изградње Новог Београда је визија “новог и модерног“ града, док је предратна идеја била ширење. У школском летопису се наводи да су високи солитери и паркови заменили мочваре, трске и винограде.
Три године након свршетка Другог светског рата омладинске радне бригаде су почеле изградњу Новог Београда. Тачан датум је 11 април 1948. године који је и дан општине. Оно што није урађено пре рата, а то је исушивање терена, омладинци су урадили и градња је могла да почне. Нови Београд је био највеће градилиште у тадашњој Југославији и велики понос за нову комунистичку власт. Тада се градило и певало: “Градили смо пруге, ал то није доста, Градићемо Београд, да буде к’о Москва.“ Једни од најударнијих бригадира били су Валтеровци (по Владимиру Перићу-Валтеру, народном хероју). У то време омладинци,студенти и ђаци нису имали потребну механизацију,него се све радило ручно и уз помоћ коња, што додатно указује на фанатичност и енергију те генерације. Батрић Јовановић, командант радних бригада, је описао сам почетак градње: “Тада, 11. Априла 1948. године недалеко од ушћа Саве у Дунав постављена је мала трибина. Ледена киша усковитлава прашину. С времена на време доноси снежне пахуљице. Испред трибине су омладинске радне бригаде, радници, инжењери и техничари-десетак хиљада промрзлих људи од којих 95% младића и девојака. Млада земља, млад град, млади градитељи…“ Један стари Новобеограђанин је једном рекао: “Као што се феникс издигао из пепела, тако се и Нови Београд из песка.“ Ипак, радови су прекинути због блокаде источноевропских земаља изазване неприхватањем Југославије да се покори резолуцији Информбироа, да би се наставили 1950. године, када је донет и генерални урбанистички план Београда.
Прве зграде за становање су били павиљони у Тошином бунару, а тада се изградио и Студентски град, за потребе студената које су долазиле из свих крајева Југославије. У нешто доцнијем периоду саграђена је,данас највиша зграда у Србији, Ушће (тада ЦК СКЈ-а), зграда палате Србија (тада федерације тзв. СИВ),… На Новом Београду се налази и једна од најдужих зграда на свету у блоку 21. Једино што није грађено од 1948 до 1996. године су цркве, што је било у складу са политичким системом тога времена, али и потребом грађана Новог Београда. Општина је своју славу (Покров Пресвете Богородице) добила тек после петог октобра 2000. године. Нови Београд је после 2007. године “изгубио“ Булевар АВНОЈ-а.
Ипак, друга страна медаље је рурализација градова (започета у Краљевини Југославији) која у новим приликама долази до пуног изражаја. Уместо да се дошљаци адаптирају, градови се претварају у “села“. У новоподигнутим зградама подруми су претварани у свињце и живинарнике, купатила у сушаре и магацине за дрва. Такође, због недостатка средстава људи су усељавани у станове без водоводних и електричних инсталација, за шта је добар пример Тошин бунар.
Данас, Нови Београд се и даље развија и постаје град у граду који има своје блокове, широке булеваре, домове здравља, средње школе и факултете, музеј,позориште (додуше лутака), биоскопе, тржне центре, хотеле, сплавове, спортске центре,…
Нови Београд је важан економски, културни, просветни центар и надајмо се да ће и да остане…
О Ивану Гундулићу
Иван (Џиво) Гундулић је био епски, лирски и драмски песник барокног стила, рођен у Дубровнику, осмог јануара 1589. године. Потицао је из угледне властелинске породице. Живео је и школовао се у родном граду. Био је кнез у Конављу, затим члан Великог вијећа, Апелационог суда, општински заступник, сенатор, судија за кривична дела и члан Малог вијећа. Имао је три сина. Ипак, Иван Гундулић се препустио песничком позиву и остао му веран до своје смрти. Умро је осмог децембра 1638. године и сахрањен је у фрањевачкој цркви.
Књижевним радом се почео бавити још у раној младости када је написао “пјесни од љубави“, које нису сачуване. Поред љубавних песама, писао је драме (углавном мелодраме из којих ће се касније развити модерна опера) од којих је највећи број изгубљен. Иван Гундулић је писао и пасторале,епске и побожне песме. Од десет драма сачувано је само четири.
После тридесете године стваралштво Ивана Гундулића је у знаку религиозне мисли за шта је заслужно његово хришћанско васпитање, али и језуитски утицај после 1620. године. Његова најбоља религиозна песма је Сузе сина разметнога.
Родољубље у Дубровнику тог доба је било врло снажно и високо развијено. Поред родољубља према Дубровачкој Републици, развио се осећај припадности словенству. Религиозни занос у њему убрзо су промениле прилике у Дубровнику и положај Словена (Хришћана) под Турцима, што доводи до треће фазе његовог песничког стваралаштва. У тој фази Гундулићева најзначајнија дела која су га и прославила су Осман и Дубравка. Дубравка је алегоријска пастирска игра у три чина у којој је покушао да кроз забавно пасторално-мелодрамску игру укаже својим савременицима на све грешке и да их упути на врлине које чине основу напретка и слободе Дубровника. Осећа се туга због Далмације која је под млетачком влашћу и приказује разлика између Далмације и слободног Дубровника. Кроз дело се прославља дубровачка слобода, али и опасности које су угрожавале опстанак Дубровника. Ипак, најзначајније дело Ивана Гундулића је Осман. Дело је епски спев у двадесет певања. Представља синтезу целокупног Гундулићевог књижевног рада, али и даје слику читаве епохе у историји наше књижевности. Настао је после Битке код Хотина (1621.) и Османове погибије (1622.). Песник ставља у тежиште историјске догађаје који су узбуђивали свет и личности који су стварали историју. Евоцира јунаке из историје српског и пољског народа, који су се борили против Турака. У спеву су првобитно хришћанска осећања постепено наткривљавана словенским родољубљем.
Иван Гундулић је уврштен у књигу 100 најзнаменитијих Срба,заједно са Руђером Бошковићем, Валтазаром Богишићем, Ивом Андрићем, Јосифом Панчићем као Србима католичке вероисповести. Повезаност песника са српским народом можемо наћи у и листу Новине српске, где се тражи од грађанства да прилозима помогне изградњи споменика српском писцу тј. да се помогне браћи Дубровчанима.
О Школи
Почетак
Основна школа “Иван Гундулић“ је прва послератна основна школа на Новом Београду у време када је тај део града био Х градски рејон. Настала је паралелно са изградњом првог насеља. Школа свој рад започиње у Црнотравској улици, у преуређеним просторијама једне бараке, првог септембра 1950. године као 11. основна школа Х градског рејона. Садашњи назив је добила првог марта 1951. године.
То је најпре била четворогодишња школа, да би од 1952/53. постала осмогодишња.
Од 1950 до 1980. године школа је своју делатност обављала у три зграде: барака у Црнотравској улици 4 (до 1960.), зграда која је наменски грађена у улици Пане Ђукића 8, која је ускоро по изградњи садашње зграде названа “мала зграда“, и трећа зграда која се налази у Улици Народних хероја 12.
Први ученици ове школе била су деца градитеља Новог Београда, деца из Бежаније, Тошиног бунара, као и првих зграда Новог Београда. У тада четворогодишњој школи колектив је бројао свега пет учитеља, са укупно двеста педесет ученика. Школа је у почетку радила у две смене, да би у једном тренутку била принуђена да због све већег броја ученика ради у четири смене.
Наставничко веће Основне школе “Иван Гундулић“ је на седници од 25.06.1964. године донело одлуку да се устроји летопис и у вези с тим наставницима Ничковић Љубици и Вуковић Љубомиру повери тај задатак. С обзиром да је од оснивања школе до почетка систематског вођења летописа прошло петнаест година, наставници су тај задатак успешно завршили захваљујући управницима школе или наставницима који су хронолошким редом уписивали поједина дешавања.
- Педесете
У Црнотравској улици, у бараци, 01.09.1950. године, почела је са радом Прва послератна основна школа на територији данашњег Новог Београда. У почетку је то била четворогодишња школа, док је колектив бројао осам чланова (са 250 ђака у пет одељења). Већ октобра исте године отварају се још три разреда чиме школа прераста у седмогодишњу. Прва директорка школе је била Радојка Вукасовић (учитељица), супруга народног хероја Душана Вукасовића-Диогена, која је убрзо отишла са тог места. Директори су тада бирани на састанцима наставничких савета уз присуство изасланика из Савета за просвету. По биографијама директора, очигледно је да су већина били чланови партије. Свакако се без сагласности партије, није могло наћи на том месту.
Школа се одмах суочила са много проблема, што најбоље описује друга директорка Радмила Петрић (професорка руског језика): “Немамо телефона, ни сата, нити писаће машине, никаквих учила! Углавном празни зидови и скамије.“Карактеристично за прву годину је било што се број ученика стално повећавао, да би на крају школу завршило петсто педесет.
Поред седам учитеља, било је и наставника: гимнастике, историје, географије, српскохрватског и руског језика. Наставни кадар (осим учитеља) је био хонорарни. Наставници су заједно са ученицима израђивали учила (географске карте, постојао је биолошки кутак,…).
И поред поменутих услова, успешност прве године је била 78,76%. Само четири ђака су понављала годину, док је већ поменута директорка Радојка Вукасовић је на крају школске године отишла и са места учитељице.
Школа је првог марта 1951. године добила нови назив који и данас носи – “Иван Гундулић“.
Радојка Вукасовић, прва директорка школе
Школске 1951/52. године се мало поправљају услови рада. На самом почетку рада формира се и Пионирска организација, чији је задатак био зближавање ученика као и развијање другарства, јер су то све била деца градитеља Новог Београда који су дошли из разних крајева Југославије (Црнотравци нпр). Треба истаћи да су неки и одлазили-Немци. Ипак, ученица немачког порекла, Елвира Шаш је остала и касније постала наставница физике исте школе.
Поред руског уводе се, немачки и француски језик. Тек касније се уводи енглески језик. Управа уређује пионирски кутак и и радионице у којима се отварају прве секције (шахисти, електричари, столари и уметничке секције). Одржано је и вече посвећено Његошу.
Година 1951/52. је важна из разлога да су први пут обављени здраствени прегледи, као и долазак инспектора што је уједно била и прва посета (25.10.1951.). Инспектори су међу неким наставницима уочили самовољу, али је школа задовољила у укупном утиску.Зарад побољшања услова, одржано је и пар родитељских састанака.
Недостатак услова допуњавала је спремност и љубав младих наставника и родитеља.
Седмогодишња прераста у осмогодишњу у школској 1952/53. години. Уводи се дакле осми разред и полагање мале матуре. Број ученика је и даље растао, али је школа живела од дотација, јер још увек није имала свој буџет.
На културном плану је много боље. У Дому културе се уводе усмене новине, које пишу о животу и раду Ивана Гундулића. Изводе се дела: “Лажа и паралажа“- Јован Стерија Поповић, као и “Ђидо“- Јанко Веселиновић, о чему је писала и “Политика“, 19.04.1953. године.
Ове године успех ученика се побољшао, док је малу матуру пологало четрдесет ученика, од којих је само један понављао. Просечан успех је био врло добар.
За 1953/54. године, подаци су веома оскудни. Вредно помена је да је уведен нови предмет-Морално васпитање.
У школској 1954/55. Број ученика се повећао на 1 138, због чега се уводи трећа смена. Ово је био разлог да почне да се гради нова зграда.Такође, ради побољшања квалитета наставе у четвртом разреду уведена је предметна настава.
Први кораци ка самоуправљању почињу 25.10.1955. године, када је на заједничкој седници Наставничког већа и Народног одбора Општине изабран први Школски одбор, као орган друштвеног управљања школом. За првог председника Школског одбора изабрана је Живана Јелић.Донет је Правилник о васпитном утицају на ученике и Правилник о кућном реду.
После неколико година рада школе оснива се Педагошка комисија. Године 1956. почињу са радом и родитељски одељењски савети.
Школска 1956/57. година почиње са 1 800 ученика због чега школа ради у четири смене. Такво стање траје до 11.10.1956. године, када се отвара Основна школа “Жикица Јовановић-Шпанац“. Тада у школи остаје 617 ученика, што оставља простор да се две учионице преуреде у кабинете природних наука. Једно мање растерећење је било и 1951. године када се део виших разреда преселио у бежанијску основну школу (данас “Јован Стерија Поповић“).
Ове школске године формира се и Пионирски одред Иво Лола Рибар са Саветом пионира на челу.Пионирска организација обједињује ваннаставни васпитни рад са ученицима. Посебан успех остварује ваздухопловна секција која добија прелазни пехар Југословенског ратног ваздухопловства.
Ове године успех ученика је био знатно већи и износио је 94,15%.
Наредне године се опет повећава број ученика због изградње нових зграда. Томе је допринело и прикључење подручне школе са Сајмишта.
Почетком септембра је основан и Секретаријат наставничког већа коме је примарни задатак био припрема материјала за седнице. Те године Ауто-мото савез Југославије је организовао курс за ђаке, који су готово сви успешно положили.Дан школе (28.12.) је прослављен најсвечаније до тад, као и Нова година.
У наредној школској години (1958.), Савезна скупштина усваја Општи закон о школству чиме почиње рад школе на реформи образовања. Са увођењем новина, обогатио се рад пионирске и омладинске организације. Формира се и клуб младих техничара.
У циљу што бољег сагледавања рада школе, ове године школски одбор образује комисије за васпитно-образовни рад, здравствену заштиту ученика, професионалну оријентацију и културно-забавни живот.
На седници је утврђен план прославе четрдесетогодишњице Комунистичке партије Југославије. Чланови секције младих историчара и ликовне секције су добили задатак да обраде дату тему. Са импровизоване позорнице у дворишту одјекивалу су стихови: Десанке Максимовић, Владимира Назора, Бранка Ћопића,…
У школској 1959/60. години у просторијама школе почела је да ради и Основна школа “Марко Орешковић“, када се настава одвијала у пет смена.Настава се у пет смена одвијала само месец дана, када поменута школа прелази у своју нову зграду.
Такође и школа добија нову зграду у Ул. Пана Ђукића 8 (садашња мала зграда-специјална школа “Нови Београд“). Намештај је нов, а учионице греју каљеве пећи. После усељавања школа ради у две смене, док се трећа користи за основно образовање одраслих.
Услед примене новог Наставног плана уводе се следећи предмети: познавање природе и друштва (1-4. разред), познавање природе (3-5), познавање друштва (3-5), опште техничко образовање (раније политехничко образовање, 5-8), основи социјалистичког морала (раније морално васпитање, 5-8), физичко и здравствено образовање (раније фискултура, 1-8), ликовно и музичко васпитање (1-8) и домаћинство (6-8).
Уведена је и новина у систему оцењивања рада наставника са оценама: “нарочито се истиче“, “истиче се“, “добар“, “задовољава“ и “не задовољава“.
У дељењу дечјих новина, наша школа је остварила огромне успехе (ученици су добили знатан број следећих новина: “Пионир“, “Полетарац“, “Змај“ и др.). Освојен је и пехар из спортских такмичења (стрељаштво, између две ватре,…).
Те школске године се први пут, у току зимског распуста, уводи допунска настава за ученике са слабијим успехом.
Такође, од 1959/60. почиње рад пионирских предводника и инструктора. За овај рад се бирају најбољи омладинци који се припремају на семинарима. Наши ученици учествују у свим манифестацијама поводом државних празника.
Школска библиотека је располагала са фондом од 2937 књига.
Година 1959/60. је по свему што се догодило, била изузетно значајна.
- Шездесете
Школска 1960/61. године, због повећаног броја ђака, сва одељења првог разреда раде у међусмени, док часови за све разреде трају по 40 минута. У току ове године почиње и изградња нове школске зграде у саставу постојеће, што ће довести до побољшања услова рада.
Вредно помена за ову годину је и хваљење кухиње тј. хране која је, како се наводи изузетно квалитетна и разноврсна.
Следеће школске године осмолетка је била препуна ђака и наставника. Наиме, зграда за нову школу “25. мај“ (данас “Душко Радовић“)није још била завршена.Зграда Основне школе “25. мај“ је усељена 15.05.1962. године.
Настава је почела 10.09.1961. године због Београдске конференције ванблоковских земаља. Иначе, тада су школске године почињале око петог септембра, а завршавале се раније. Према летопису, тек почетком седамдесетих у школу се кретало од првог септембра.
Коначно, 10.10.1961. године, нова школска зграда је завршена и отвара врата својим ученицима. У нове учионице и већ постојаће зграде обитава 932 ђака. Коначно се решава питање смештаја. Школа је повезана са топланом (има парно грејање). Школу је градило предузеће “7 јули“. Ипак, прилази школи још увек нису били завршени, јер су се около градиле нове зграде.
Нова школска зграда својим изгледом одговара савременим захтевима (16 учионица, фискултурна сала, кухиња са трпезаријом, кабинети за физику, хемију, биологију, музичко васпитање, ОТО, библиотека и клуб пионира.
Активност наставника се испољава преко бројних акција. Почиње рад на праћењу писмености код ученика, док наставници математике успостављају сарадњу са Вишом педагошком школом. Формира се секција младих математичара. Математичари освајају награде на општинским, градским и републичким такмичењима. Брине се и о физичком односно здравственом стању ученика. О свему томе брине Педагошки савет школе.
У школској 1962/63. години уводи се расподела према раду тј. колектив се упознаје са новим системом награђивања. Финансијским планом од 01.01.1962. издваја се део средстава за стимулативно награђивање (уведени су бодови). Издвајају се и средства за посебно постигнуте резултате.
Што се тиче ученичке писмености, примећено је да је од 700 ђака само неколицина урадила правописно тачно диктат на тему “20. октобар 1944. године ослобођен је…“.У Правилнику о реду и раду помињу се редари са црвеном и жутом траком који заједно воде рачуна о реду. Свечано је и прослављен Дан школе, 15.05.1963.године.
Пионирски одред наше школе посећује и др Иван Рибар.Др Иван Рибар је био предратни политичар, учесник НОР-а, друштвено-политички радник и јунак социјалистичког рада. Његова деца су била: Иво и Јурица. Од тада па до своје смрти, он је покровитељ свечаности у част пријема првака у Савез пионира.
Следеће године наставља се акција наставника српско-хрватског језика. Прати се и негује писменост ученика од другог до осмог разреда. Код старијих ученика је забележено побољшање.
Формиран је Актив природних наука који сачињавају наставници математике, физике, хемије, биологије, домаћинства и ОТО-а.Математичари, чланови ликовне и спортске секције постижу значајне резултате.У оквиру љубитеља књиге формирана је драмска секција. Чланови литерарне секције су одржали вече посвећено Вуку (Караџићу).
Успех ученика ове школске године је 83,23%. У нижим разредима је било много више ђака који нису понављали (96%), од виших (74%).
Први корак ка увођењу већег самоуправљања учињен је 22.12.1964. године. Тада Школски одбор на својој последњој седници доноси одлуку о престанку рада, с тим да школом управља: Савет школе у коме се налазе сви запослени (радна заједница у функцији Савета), управни одбор и директор.За првог председника Савета школе изабрана је учитељица Нада Крстић, док је за председника УО изабран Илија
Митровић, апсолвент математике (дипломирао 1969.)на Вишој педагошкој школи. Донета је и одлука о оснивању Родитељског савета, који представља допунски вид самоуправљања. Иначе, 70% родитеља су били радници. Битан је и податак да је 30% било са 4 разреда основне школе, док је 14% било полуписмено. Временом се тај проценат мењао на боље.
Пионирски одред наше школе “Иво Лола Рибар“ добија име “Браћа Рибар“, по жељи њиховог оца.Браћа Рибар, Јурица и Иво, су били учесници НОР-а. Јурица је био сликар и један од оснивача групе “Десеторица“, који је погинуо 1943. године. Његов старији брат Иво је био правник и предводник омладинског и револуционарног покрета у Југославији. Између осталог, био је и члан Врховног штаба НОВ-а. Погинуо је 1943. године на Гламочком пољу. Браћа Рибар су били симбол отпора фашизму и жртве за домовину. Велику популарност су имали у послератној Југославији.
Пионири делују на: избор чланова одељенских заједница, дежурства у школи, бригу о изгледу школе и др. Они учествују у радним акцијама у месним заједницама и општини.
Треба истаћи да су почела много боље да се користе аудио-визуелна средства (грамофон, магнетофон, дијафилм,…).
Мали број ђака је био неуспешан и то су били углавном деца из социјално угрожених породица, васпитно запуштених и недисциплинованих.
У 1965/66. години долази до проблема са бројем ученика јер се до краја школске године њихов број попео на 1 548 (две смене; А и Б), док је предавача било 54 (18 учитеља, 5 стручних учитеља, 22 наставника и 9 професора), од чега 8 хонорарних. Због новонастале ситуације, повећао се број наставника.
У овој години уводи се лабораторијска метода у настави физике и хемије, и практичан рад у кабинету за ОТО. Уводе се и наставни филмови. Ове године је и формирано разредно веће четвртог и петог. Циљ разредних већа је стицање радних навика и оцењивање ученика. Разреда због лакшег прелаза са разредне на предметну наставу (у четвром разреду уведена предметна настава за музичко, физичко и ОТО).
Недолично понашање ученика је у овој години било исказано у виду ломљења прозора, крађе магнетофона и сл. Једном ђаку у тучи је избијен зуб. Одлучено је да се тежи случајеви предају судији за прекршаје. Посебна пажња је посвећена: радним и хигијенским навикама ученика, запуштеним и недисциплинованим ученицима, самосталнијем раду са уџбеницима,…
Пионирска организација је позвала у посету групу књижевника, међу којима су били Бранко Ћопић и творац чувене “Крваве бајке“, Десанка Максимовић. Бранко Ћопић је причао узбуђеној деци о свом детињству и књижевном раду.
Школске 1966/67. године у две школске зграде смештено је 1491 ученик у 42 одељења. Број васпитно запуштених и недисциплинованих је смањен у односу на прошлу годину. Повећан је успех школе за 4%.
Школа (клуб младих техничара) је ове године освојила и два прва места на републичком и савезном такмичењу. Изгледа су успеси, који су постигнути 1963/64. године постали традиционални.
Поводом 50 година од смрти Петра Кочића организовано је књижевно вече (рецитаторска секција).
Децембра 1966. године у Загребу је основан Фонд за награђивање одличних ученика Браћа Рибар. Све школе или пионирски одреди школа (међу њима и наш) са тим именом постају чланови фонда који је створен због подстицања ученика, талената и развијања традиција и порука наше револуције. За председника је изабран, председник АВНОЈ-а и послератне Југославије, др Иван Рибар.
Пионирски одред наше школе постаје члан Фонда “Браћа Рибар“. Уручују се разна признања: позлаћена значка за одлично завршени разред, позлаћена медаља за одлично завршен осми разред и позлаћена медаља Браћа Рибар за све одлично завршене разреде у школи.
Рад секција је започет од оснивања и временом се повећавао. Од ове године стално раде: литерарна, ликовна, музичка, новинарска, драмско-рецитаторска, библиотечка и предметна секција. Ове секције су покретачки свих свечаности у школи, месној заједници и општини. Школа је освојила прво место на општинском такмичењу из историје наше земље и партије, али је била успешна и у осталим предметима.
Већ поменута литерарна секција организује сусрете са Десанком Максимовић, Миром Алечковић и Бранком Ћопићем. Споменути трио је цео свој живот посветио деци и где год се појављивао изазивао је огромну радост, узбуђење и поштовање. И потписник овог рада је са усхићењем читао “Доживљаје Николетине Бурсаћа“ (Б. Ћопић). Такође, литерарна секција учествује на конкурсима библиотека “Вук Караџић“ и “Невен“.
Поводом 50 година од Октобарске револуције организована је свечаност где су били гости из СССР-а.
Школске 1965/66. успех је био 82%, док је ове године је забележио бољи резултат у виду 84,17%.
У школској 1968/69. години због насељавања 37. и 38. блока формирано је још 8 одељења која ће бити у нашој школи до отварања нове Основне школе “Ђуро Стругар“. Школа је имала 49 одељења. Школа је због брзе стамбене изградње одувек била у несређеном односу.
Ове године се уводи продужени боравак за 2 одељења првог и другог разреда.На тај начин води се рачуна о учењу и васпитавању ученика у колективном духу где се стичу радне, културне и друге навике. Тиме се ученику обезбеђује и заштита од улице. Комисија за рад са родитељима, педагошка питања и социјално здравствена питања су ове године урадила своја предавање, анализе и сл.
Литерарна, драмска и новинарска секције су биле веома успешне. Док је драмска секција освојила прво место, новинарска почиње са издавањем школског листа Пионирска реч, који се бави о животу и раду у школи.Лист излази 2 пута годишње и тематски је везан за Дан Републике и Дан школе. На такмичењу за “Златну сирену“ у Дому пионира, једна наша ученица осваја прву награду. Вредан помена је и хор као један од најмасовнијих секција у школи.
У овој години је дошло до повећања личних доходака за 40%. Купљена су и нова учила, поправљене инсталације,…
Школски успех за 1968/69. годину износио је 87,43%. Од укупног броја ученика половина је била одлична или врло добра (по пола).
Школске 1969/70. године у школи раде 4 групе продуженог боравка са 120 ђака. Режим дана је прилагођен раду школе, а слободно време ученици проводе у организованом раду домаћих задатака, у учењу и разним активностима.
Школа се и ове године суочава са проблемом великог броја ученика. То је резултирало да деца I-III разреда нису имали ниједан час у фискултурној сали. Ипак, школа је имала 7 одељења мање него прошле године. Школа се побринула да сиромашни ученици добију бесплатан прибор.
Ове године се поправило стање што се тиче стручности наставног кадра. Наиме, прошле године потребе квалификације нису имала 4 наставника, а ове године само 1.
У оквиру прославе Дечје недеље, Дом пионира те 1969. године почиње са традиционалним дечјим фестивалом Радост Европе. Те године ученици су међу првим домаћинима у своје домове примили другове из Италије. У априлу исте године свечано је прослављена и стогодишњица рођења В.И. Лењина.
- Седамдесете
Целодневна настава се 1970/71. године по први пут уводи у школи и то за два одељења првог разреда.То се углавном односило на децу чија су оба родитеља уз радном односу. Та деца су углавном била доброг материјалног стања.
Ова настава обухвата допунску и додатну наставу, израду домаћих задатака, самосталан рад ученика, сликање, моделовање, гледање филмова и др. Око 250 ученика целодневне наставе има доручак, ужину и ручак. Деца добијају више у тежини од остале деце која нису у боравку.Поред образовне, ова настава има велику васпитну улогу, навикава ученике на колективан живот, развија такмичарски дух, смањује социјалне разлике,…
Целодневна настава има и своје негативне стране: ученици устају веома рано, остају по 9,10 сати у школи (у истој просторији када је лоше време), немају могућност за одмор, мало се друже са својим родитељима и др. Посебно се осећа замор код првака, али се поред свега наведеног, сваке школске године отварају по два одељења од првог до четвртог разреда.
Ове године стрелци су освојили друго место на градском такмичењу, док су електро и машинска секција освојиле прво место на општини. Ауто-мото секција је такође освојила прво место.
Пионирски одред наше школе је био запажен током многих акција. У сарадњи са Црвеним крстом организоване су акције сакупљања одеће и обуће, припремање новогодишњих пакетића за болесну и незбринуту децу и сл. Наша школа је због свега наведеног, добила телевизор на поклон 1970. године. Хуманост је забележена и приликом сакупљања помоћи деци Намибије, Вијетнама,…
Наредне године на Новом Београду ради 11 основних школа, неколико средњих школа, а међу њима и “Девета београдска гимназија“. Солитери ничу на месту некадашњих мочвара, у које се усељавају људи који дуго чекају станове или младе породице са малом децом. Ове године је и Дирекција за изградњу Новог Београда уредила спортске терене за потребе наше школе.
Вечерња школа за образовање одраслих и даље ради у нашој школи, што доноси одређене потешкоће у раду (немогућност одржавања родитељских састанака, секција, чистоће учионице,…).
Ове године се формира музичка секција “Сигогис“, која прати музичке актуелности, организује посете концертима, позоришту, опери и сл.
Чланови ликовне секције излагали су радове на “Дечјем октобарском салону“, у Музеју савремене уметности и на смотри стваралаштва Новог Београда постали добитници првог места на општини.
Спортско друштво “Младост“ уједињује све спортске активности (бројна прва места на општини). Математичати и техничари су остварили запажене резултате.
Новинарска секција је издала два броја свог листа “Пионирска реч“. Један је био у част тридесетогодишњице НОБ-а, а други поводом 80 година од рођења Јосипа Броза Тита. Постојале су и: фото, агро-биолошка, машинска и бродо-моделарска секција.
Школска 1972/73. година је почела првог септембра. Уз сагласност Завода за унапређивање и образовање града, прешло се на нову организацију рада, што је значило увођење радне суботе. Једном у месецу се организују посете историјско-културним институцијама ради неговања традиција и развијања културних навика. Ове школске године Спортско друштво “Младост“ је проглашено првим у општини и граду. Због тих резултата добија на поклон стручну библиотеку од СОФКЕ ( Савез организација за физичку културу).
Поводом годишњице ослобођења Београда, Пионирски одред је организовао свечани збор.Ученици су посетили и школу Загреб са чијим ђацима су посетили Титови родну кућу и Доње Стубице, место сељачке буне из 1573. године.
Што се тиче успеха, ове године је био много бољи и износио је 91,27%. За то је заслужан рад целог колектива.
У наредној години школа има 1 236 ђака, што је мање у односу на претходне године. Све припреме су извршене на време, па је година почела без посебних потешкоћа.
Ове године долази и до измена у органима самоуправљања на основу уставних амандмана. Извршено је конституисање радне организације. Укинут је Савет школе, после којег се прешло на непосредно одлучивање свих чланова радне заједнице путем Збора радних људи. Први председник је био Радмило Благојевић (учитељ), док је за председника Извршног одбора изабран Душан Јовић (учитељ). Уведен је и делегатски систем. Илија Митровић је изабран за председника прве делегације од 15 чланова.
Зора Кољивратић, секретар наше школе, је умрла од последица инфаркта, што је био тежак ударац за наш колектив.
Што се тиче наставника, поједини су ишли на семинар са темом “Марксистичко образовање у основној школи“. Ове године, успех ученика је био још бољи и износио је 93,19%.
У школској 1974/75. години већа пажња се посвећује дисциплини ђака, допунској и додатној настави. Циљ је подизање квалитета наставе и уклапање ученика у социјалистички самоуправни систем. Већа пажња се исплатила и резултирала упехом од 99,24%.
Школа је наградила своје ђаке за посебно залагање. Тако је за предмет математика-физика награду “Михаило Петровић-Алас“ добио Мирослав Симовић, док је Александар Гавриловић награђен за музичко образовање наградом “Стеван Мокрањац“. Ове године рекреативна настава постаје стална пракса. Ђаци су били у Боговађи, и на Дивчибарама.
Године 1975. нашој школи је додељена Златна значка за постигнуте резултате рада и развоја самоуправљања у школи.
У част тридесетогодишњице ослобођења земље одржана је десета смотра пионира са борцима. Месно удружење СУБНОР-а је наше пионире наградило књигама.
Школска 1975/76. година пролази у знаку успеха секција, које од 1963. године постају све успешније. Тако клуб младих математичара је допринео да школа буде проглашена једном од четири најбоље у земљи.
Чланови историјске секције учествују у прославама свих јубилеја и истовремено постижу запажене резултате на општинским и градским такмичењима. Географи такође постижу запажене резултате, док су физичари освојили прво место у Републици и на савезном нивоу.Школски хор је освојио више првих места у општини и граду.
Посебно треба похвалити атлетичаре и атлетичарке који остварују велике успехе, иако и ове године нису могли сви да користе салу.
Наредна година (1976/77.) ће се памтити као најуспешнија од оснивања школе. Успех ученика на крају школске године је био 100%. Ниједан од 1 170 ђака није понављао. Стручна заступљеност је потпуна, што значи да наставника без потпуних квалификација нема.
Разне секције су и ове године биле запажене, док треба истаћи да је електро-секција освојила прво место на општини. Библиотека сада има 10 300 књига.
Године 1977. почео се примењивати нов наставни Програм васпитно-образовног рада. Наставници су ишли на семинаре и предавања за поједине предмете.
При упису у први разред утврђује се интелектуална, емоционална и социјална зрелост деце за полазак у школу и њихово предзнање. Организују се свечани пријеми за прваке. За родитеље су организована предавања на тему “Ваше дете полази у школу“.
Ове године се комплетира педагошко-психолошка служба отварањем радног места психолога. Психолог своју пажњу усмерава на однос: наставник-ученик и ученик-наставник.
Успех је опет износио 100%, док су секције опет биле на завидном нивоу.
Школске 1978/79. године у школу се поново враћа Савет. Нова делегација се састоји од три. И то: за друштвено-политичке заједнице, за СИЗ друштвених делатности и за СИЗ материјалне производње, комуналну делатност, становање и запошљавање. Свака делегација има по 7 чланова.
Ове године се такође бележи изузетан успех (100%). Овакав успех је потврда постојања и великог труда и рада свих запослених у последњих 29 година. Наравно, ови успеси обавезују да се настави са постизањем успеха, квалитетном наставом и још бољим економским приликама.
Школска 1979/80. година је била јубиларна. Обележава се тридесет година постојања и рада школе.
Сарадња школе и друштвене средине
Школа као васпитно-образовна установа је све више имала потребу за повезивањем са друштвеном средином.
У протеклом периоду остварена је пуна сарадња са месним заједницама “Виктор Бубањ“ и “Радних бригада“. Посебно је остварена са месним огранком СУБНОР-а. Школа је неговала традицију НОР-а. Ђаци су сваке године награђивани за писмене радове на тему из револуције. Ученици осмог разреда су за Дан армије посећивали касарну “4 јул“, док су за Дан жена посећиване мајке палих бораца. Свечано су прослављани и: Дан ЈНА (22 децембар), Дан УН (24 октобар), Дан ослобођења Београда (20 октобар), Дан Републике (29 новембар), Дан авијације (21 мај), Дан полиције (13 мај), Дан младости (25 мај),…
Постојала је и сарадња са Црвеним крстом која се одвијала путем акција као што су: Недеља Црвеног крста, Дечја недеља, Недеља борве против туберкулозе, алкохолизма, наркоманије и др.
За успех школе у претходном периоду допринела је и сарадња са ђачким родитељима. Родитељи су учествовали у акцијама школе кроз одељенски савет, Савет родитеља и као делегати у Савету школе.
Од 1968. године остварена је међусобна сарадња са Основном школом “Фрањо Огулинац Сељо“ из Новог Загреба. Овим обликом сарадње, развијало се и неговало братство и јединство наших народа.
Педагошко-психолошка служба
Педагошко-психолошка служба је једна од најмлађих служби у школи. Потреба за њеним оснивањем потекла је због савремених услова тј. начина живота. Од 1968. године почиње да се примењује психолошко разврставање деце по одељењима. Тада психолог ради на месту васпитача, док од 1975. године у школи почиње да ради педагог на месту помоћника директора. Коначно, отварањем радног места психолога 1977. године формира се педагошко-психолошка служба.
У периоду заједничког рада педагог и психолог су се ангажовали на пословима од интереса за целокупну организацију, тако и за поједине ученике и одељења. Ова служба, између осталог, доноси одлуку да ли дете може да пође у школу. Предвиђања психолога и педагога се потврдио у 98% случајева.
У остваривању припреме ђака за школу, педагошко-психолошка служба је успоставила сарадњу са Дечјом предшколском установом “Наша радост“.
Рекреативна настава и екскурзије
Рекреативна настава је облик наставе који се одвија у посебним условима. Настава у природи обезбеђује користан одмор, освежење и разоноду за ученике. Због специфичног начина живота у великом граду, средином шездесетих година се за ученике од првог до четвртог разреда организују рекреације ван места боравка. Настава се најчешће изводила у: Пионирском граду, Звезданом гају, Тари, Боговађи и Дивчибарама. Трајала је од 10 до 15 дана.
Екскурзије су организоване од настанка школе. Ученици седмог разреда су посетили Дубровник, родни град Ивана Гундулића, 1952. године. Тих година се често путовало у Охрид (ОШ “Свети Климент“). Организована је и научна екскурзија (посета аеродрому). Ученици су путовали и на: Стражилово, Авалу, Опленац и др. Посећивани су и: Јајце, Титов Велес, Топчидер,…
Ђаци су поред манастира Сопоћане, Жиче и Студенице, обишли и Ресавску пећину. Културно уздизање се догађало и кроз посете музејима: НОБ-а, Етнографског, Савремене уметности, Народног, Природњачког и Вука и Доситеја. Ученици су вођени у најпрестижнијим позориштима, биоскопима и сл.
У складу са духом тог времена, наставници су своје ђаке водили и у посету фабрикама (“ИМТ“, “21 мај“, “Сутјеска“, хидроцентрала на Трески и др.). Претпоставимо да је једнодневни излет у Зоо врту, највише одговарао ђацима наше школе.
Што се тиче наставника, њихова кључна “екскурзија“ се догодила у школској 1970/71. години. Тада је посећен Универзитет у Москви (“Ломоносов“).
Управитељи и директори школе
- Радојка Вукасовић (супруга народног хероја Душана Вукасовића-Диогена), учитељица, директорка године.
- Радмила Петрић, професорка руског језика, директорка 1950-52. године.
- Михајло Наловић, учитељ, директор 1952-55. године.
- Милош Иванић (одликован учесник НОР-а), наставник историје и географије, директор 1955-59. године.
- Иванка Миловановић (одликован учесник НОР-а, била заточена у Аушвицу), наставница руског и српскохрватског језика, директорка 1959-63. године.
- Ђорђе Лисица, учитељ, в.д. директора 1963-64. године.
- Раде Мандић (скојевац, потоњи директор Средње туристичке школе), професор, директор 1964-71. године.
- Ђорђе Кнежевић (скојевац), професор историје, директор 1971-83. године.
Закључак
Основна школа “Иван Гундулић“ се може сматрати једном од најпрестижнијих на Новом Београду. Проучавајући њену прошлост, поред горе наведеног закључка, ипак сам открио да није најстарија. То откриће сматрам важним, јер на Новом Београду влада и моје дојучерашње мишљење.
Како се развијао Нови Београд, тако је и школа. Школски успех се годинама градио на боље, а услови за рад побољшавали. Тако се дошло до 100% успеха, 1977. године. У периоду који сам обрађивао, у школи се није обележавао Савиндан, што је враћено у школски календар прослава 1992. године.
Како се ђачки успех кретао на боље, тако је и образовање њихових родитеља. Тако се из извора може закључити да је после извесног времена највише родитеља имало средњу стручну спрему, па затим са вишом и основном школом, док је број родитеља без школе био миноран. Факултетски образованих је такође био мало. Било је ту: официра, подофицира, службеника, занатлија, радника и пензионера.
Школа се и после 1980. године показала одговорном, а то се најбоље видело пријемом и односом према избеглицама у периоду 1991-95. Такође, мала зграда је уступљена на коришћење Специјалној школи “Нови Београд.
У периоду после 2000. године, школу је посетио и ФК “Црвена Звезда“. Као најпознатијег нашег ђака, навео бих Јанка Типсаревића, тенисера.
Данас школска библиотека има 10 746 књига, по чему се може закључити да се и на том пољу напредовало.
Ипак, као потписник овог рада сматрам да је тадашње образовање било много теже и да се у образовни систем много више улагало. Пример тога је и Београдски универзитет, који је раних осамдесетих био међу 100 у свету.
Горући проблем ове школе је и драстично мањи број ђака, што може довести до затварања школе. Та опција се још увек не помиње и надајмо се да и неће…
Извори и литература
- Милорад Л. Чукић, Слободан П. Кокотовић, Нови Београд, Београд 1981.
- Слободан В. Ристановић, Нови Београд- Градитељски подухват века, Београд 2009.
- Ивана Добривојевић, Село и град – трансформација аграрног друштва Србије 1945-1955, Београд 2013.
- Слободан Селинић, Снабдевање пољопривредним производима и исхрана у Београду 1960-1970, Београд 2004.
- Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1988, Београд 1988.
- Предраг Ј. Марковић, Београд између истока и запада 1948-1965, Београд 1996.
- Српски биографски речник 2 (В-Г), Нови Сад 2006.
- Енциклопедија лексикографског завода 3, Загреб 1956.
- Летопис Основне школе “Иван Гундулић“ I.
- Сајт ОШ “Иван Гундулић“
- Новине српске, Београд 1892.